У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
Реторика о борби с „обојеном револуцијом“ у Србији није само пропаганда власти. Као што смо већ раније објаснили, власт се заиста понаша као да има посла с обојеном револуцијом, и јамачно је уверена како је захваљујући управо таквом поступању преживела грдосијски збор 15. марта и ескалацију насиља након Видовданског митинга.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Русија данас изгледа јаче и здравије него пре почетка рата у Украјини. Шестогодишња пауза у посетама овој земљи, током које није само започела СВО, него је цео свет погодила пошаст названа короном, сасвим је довољна да се уоче промене и контрасти. При томе, овде није реч о Москви. Мегалополиси су искривљена огледала нација. Приликом последње посете видео сам Јарослављ, сада Тулу; Москва је била само успутна станица.
Говорећи прије десетак година о међуодносу Вукове и Андрићеве реченице (Ковачевић 2013) на основу поређења: 1) језичко-стилских карактеристика двају наративних микродискурса: Вуковог "Ајдук-Вељка Петровића" и Андрићевог "Бонвалпаше" , као и 2) језичко-стилских карактеристика двају дескриптивних дискурса, и то Вуковог описа хајдук Вељкових особина и Андрићевог описа особина барона Дорна из приповијетке "Барон" –издвојили смо двије суштинске карактеристике Вукове у односу на Андрићеву реченицу.
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.
Драги читаоче,
Ово нису „спојлериˮ. Само уводи у заплет „Летописа Наранијеˮ, да вам заголицам уобразиљу. (Која није исто што и машта. Машта је, како је говорио владика будимски Данило, „ма штаˮ, бесплодно фантазирање, а уобразиља је начин да пред собом видимо стваралачке „образеˮ – образ је лик ). Ови „Летописиˮ спадају у најлепше дечје књиге 20. века, што значи да су и за нас, тобож одрасле (у ствари, пречесто презреле, а незреле).
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.
