У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
У прошлом тексту поменуо сам да су, за овдашњи инверзни национализам, Срби из Српске Крајине сами криви за протеривање и за масакре што су их доживели:
„Непромишљеним и надасве неодговорним стварањем парадржаве Републике Српске Крајине, Срби у Хрватској су сами себи одредили трагичну судбину. Она је резултирала хрватским војноредарственим акцијама ‘Бљесак’ (мај 1991.) и ‘Олуја’ (август исте године)“.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.
Анђелко Анушић, савремени српски пјесник, приповједач и романсијер, нераскидиво је – и рођењем и својим књижевним дјелом – везан са српском Крајином. Рођен у босанскохерцеговачком дијелу Крајине (у Градини на Сувој међи), у својим се прозним дјелима неупоредиво више бавио Крајином која је посљедњег десетљећа двадесетог вијека «одржавотворена» у Републици Српској Крајини. У његовом књижевном опусу, од петнаестак поетских и прозних књига до средине двадесетих година XXI вијека – три су романа: Силазак Сина у сан (Бања Лука: Глас српски, 2001), Адресар изгубљених душа (Нови Сад: Stylos, 2006) и Прозор отворен на висибабу и кукуријек (Источно Сарајево: Завод за уџбенике, 2009).
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.
Клајв Стејплс Луис (енгл. Clive Staples Lewis), звани Џек, био је један од најутицајнијих британских писаца, песника, научника и хришћанских апологета 20. века. Рођен је 29. новембра 1898. године у Белфасту, а преминуо је 22. новембра 1963. године у Оксфорду. Светску славу стекао је као аутор чувеног циклуса романа за децу „Летописи Нарније”, али и по својим теолошким и филозофским делима.
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.
