У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
Када су Јохана Галтунга 1999. питали зашто Запад с толико мржње бомбардује Србију, он је одговорио: „Срби имају погрешно хришћанство, погрешно писмо (...). Ратовати против Србије исто је што и ратовати против Русије“.
У једном од бројних тада уобичајених разговора професора Бранка Петрановића са нама млађим историчарима, 1990. године, а на тему еруптивног отварања питања судбине Југославије и Источне Европе изазваних рушењем Берлинског зида, рекао је: ’’Свет нас неће оставити на миру док не раздвоји два ока у глави (Србију и Црну Гору), а позлатили би нам друмове ако бисмо пристали да будемо Луксембург’’.
Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.
Тешко је данас било шта рећи што о Вуку није речено. О Вуковом животу и раду написане су двије исцрпне монографије (Стојановић 1924; Поповић 1987) десетине књига и на хиљаде радова. Готово је немогуће «ископати» какву нову чињеницу која већ није откривена. Чињенице су, дакле, ту. Ту си и њихове многобројне (не)усаглашене интерпретације. Данас ономе који неким аспектом Вуковог дјела жели да се бави чини се да једино преостаје да, уз могуће реинтерпретације, да преглед досадашњих истраживања (дијела) Вукових књижевно-језичких погледа и резултата.
У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили.
Још док сам био млад песник ( није то никада ни било, причина је, прича се, остадоше само записи пропалог песника) много ме је болела судбина Марине Цветајеве, којој је, у сабиралишту мојих мислених матрица, Силвија Плат била као сенка, двојница из будућности(1)...
Угледни амерички часопис „Foreign Policy“ недавно је објавио опширан чланак под провокативним и помало циничним насловом: „Руска књижевност је мртва?“ У најкраћем, поента чланка могла би се свести на тврдњу да су савремени руски писци прилично „отањили“. Последње генијалне књиге које долазе из тог правца биле су „Доктор Живаго“ и „Архипелаг Гулаг“, a од тада се на руској сцени није појавило ништа интересантно. Где је нова Наташа Ростова? Где је нови Јуриј Живаго? – пита се забринути и „добронамерни“ аналитичар.
